Јасмина Вујић: Изградња нуклеарне електране у Србији мора бити предмет детаљне анализе
16.09.2026 ( Дневни лист Данас)
Jasmina Vujić: Izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji mora biti predmet detaljne analize
Србија, пре него што донесе одлуку о томе ко ће градити нуклеарну електрану на њеној територији, мора да анализира све опције на тржишту, а не да се одлука о изградњи доноси на начин који је наметнут „да то морају да буду Французи“, изјавила је данас српско-америчка професорка нуклеарног инжењерства на Универзитету Калифорније у Берклију Јасмина Вујић.
Вујић је на свом предавању „Правци у развоју савремених нуклеарних енергетских технологија“ на Грађевинском факултету изјавила да:
„Србија мора добро да анализира шта се тренутно дешава у свету у погледу нуклеарне енергетике, који типови комерцијалних реактора се граде и где, које су проверене, а које су експерименталне технологије, које земље тренутно имају највише искустава у изградњи комерцијалних реактора и које земље нуде најбоље пакете“.
Између осталог, Вујић је нагласила да Србија не треба да се ограничава на то да „ми не можемо да платимо велике реакторе и да због тога хоћемо да градимо реактор мале снаге“, додајући да су мали модуларни реактори још увек на експерименталном нивоу и да у Европи још увек није изграђен ниједан.
„Не можемо да градимо реактор мале снаге који нигде још није изграђен. Ми свакако не би требало да будемо први који ће градити неки прототип или неки реактор који није тестиран. Такође, мали модуларни реактор, нарочито прототип, нарочито први реактор који се гради, они су најскупљи. Када будете градили десети или двадесети, то ће бити јефтиније“, нагласила је Вујић.
Такође, Вујић је истакла да Србија, при одабиру земље која би јој градила нуклеарну електрану, мора да има у виду и ко нуди „целокупан пакет“.
„У случају да се Србија одлучи за Француску, питање је ко ће набавити горивне елементе, јер Француска уранијум нема, она увози из Нигера и Казахстана. Друго, Француска може да преради туђе нуклеарно гориво, али то враћа у земљу порекла. Француска не може, по закону, да складишти туђе истрошено гориво“, указала је Вујић.
Она је истакла да Русија једина у свету нуди све делове нуклеарног циклуса, целокупну инфраструктуру, не зависи ни од кога, имају нове технологије, као што су легуре са никлом и челиком које омогућавају много дужи горивни циклус рада електране и до 120 година.
Такође, поред Кине, једини су који имају мали модуларни реактор који је у функцији.
Указује да постоји могућност да Русија изгради нуклеарну електрану на територији друге државе и да то потпуно финансира, али да онда Росатом постаје власник те електране, управља електраном и продаје електричну енергију, такав уговор је склопила са Турском.
Ниједан извор енергије није идеалан
Нагласила је да она није против ниједног извора енергије, истичући да би она држава која има квалитетан угаљ и филтере могла да настави да користи термоелектране, а да се код соларних електрана мора водити рачуна да не буду постављене на плодном земљишту. Наводи да храна мора бити изнад.
Међутим, указала је на неке мане ОИЕ, додајући да се још не зна шта ће бити са њиховим отпадом, да се соларне електране морају редовно чистити да би боље радиле и да их може уништити град или јака зима.
Вујић истиче да не постоје идеални енергетски извори који истовремено задовољавају све неопходне критеријуме:
– да су ефикасни,
– да је цена изградње приступачна уз јефтинију производњу електричне енергије,
– да не загађују околину и штете људском здрављу
и да су ризици хаварије минимални.
Указује да ни обновљиви извори нису још испунили обећања о повећаној ефикасности и ниској производној цени електричне енергије.
„Компромис мора да постоји. Али оно што је најважније јесте да код одабира технологије земље у развоју морају да избегавају притиске од развијених земаља и великих енергетских компанија“, истакла је Вујић.
Нагласила је и да свака држава треба да одлучи о комбинацији енергетских извора који одговарају специфичним условима те земље.
Зашто треба улагати у нуклеарну енергетику?
Вујић наводи да су међу главним аргументима за улагање у нуклеарну енергетику:
- велика енергетска густина, тј. велика „енергетска концентрација“ садржана у нуклеарном гориву;
2 далеко мања количина потребног свежег горива, знатно мања количина истрошеног горива и још мања количина правог отпада;
3. једини базни енергетски извор који не производи ЦО2, не емитује гасове стаклене баште и може ефикасно да замени термоелектране на угаљ;
4. високи степен искоришћења, који омогућава дугорочну стабилност мреже, уз минимални утицај временских прилика;
5. могућност прилагођавања флуктуирајућим потребама мреже;
6. могућност коришћења за добијање водоника, десалинизацију, топлоте за загревање, погон бродова, подморница;
7. мали земљишни захтеви;
8. дуг оперативни век до 80 година.
Истиче да се због актуелних суша тренутно поставља питање да ли треба улагати у нуклеарне електране, међутим, Вујић указује да неки реактори четврте генерације не користе воду за хлађење.
Ниједан извор енергије није идеалан
Нагласила је да она није против ниједног извора енергије, истичући да би она држава која има квалитетан угаљ и филтере могла да настави да користи термоелектране, а да се код соларних електрана мора водити рачуна да не буду постављене на плодном земљишту. Наводи да храна мора бити изнад.
Шта успорава улагања у нуклеарну енергетику?
- Успорени развој следеће генерације енергетских реактора, где нова горива и дизајн прво морају да прођу тестирања;
2. закони и регулатива за нове дизајне;
3. потреба обнове нуклеарне инфраструктуре, цена и дужина трајања изградње;
4. сигурност и безбедност нуклеарних електрана;
5. одлагање истрошеног горива и радиоактивног горива;
6. дугорочна одрживост горивног циклуса, укључујући прераду истрошеног горива и рециклажу – затварање горивног циклуса;
7. углавном негативно јавно мњење;
8. забринутост у вези потенцијалног коришћења нуклеарне технологије у немирнодопске сврхе;
9. недостатак стручних и научних кадрова.
Нуклеарни реактори у свету
Вујић наводи да тренутно у свету постоји 417 нуклеарних реактора у 31 земљи. Највише их има САД (94), Француска и Кина по 57 и Русија 36.
Тренутно је 78 реактора у изградњи у 17 земаља, а највише у Русији (пет), Индији (осам), Кини (37). Каже да је тренутно 80 реактора у плану, такође највише у Русији, Индији и Кини.
Мали модуларни реактори
Вујић указује да идеја о малим модуларним реакторима датира из 50-их и 60-их година, да није нова. На дизајну је почело да се ради 90-их година. Тренутно постоји више од 100 идејних решења за мале модуларне реакторе и микро модуларне реакторе.
До сада, како је рекла, нису заживели јер није било интереса.
Најдаље у развоју малих модуларних реактора отишле су Русија и Кина, у којима је изграђен по један мали модуларни реактор.
На Западу не постоји ниједан изграђени мали модуларни реактор.
Подсетимо, председник Србије Александар Вучић више пута је изјавио да је Србија заинтересована за изградњу најмање четири мала модуларна реактора. Србија је у међувремену развила сарадњу са француском компанијом ЕДФ у области нуклеарне енергетике.
Трибина „Нуклеарне електране у Србији? ДА или НЕ?“
Након предавања професорке Вујић одржана је трибина на тему под насловом „Нуклеарне електране у Србији? ДА или НЕ?“.
Учесници трибине били су проф. др Јасмина Вујић, проф. др Миодраг Месаровић, проф. др Миодраг Крмар и проф. др емеритус Милан Петровић.
Професор Петровић указао је да ће се нуклеарне електране примењивати на оним местима и онда када цена произведеног једног kWh из нуклеарних електрана буде конкурентна у односу на друге технологије.
Додао је да ће се то веома разликовати од државе до државе и зависи од климатских услова (сунце, ветар, хидро) и других природних ресурса. Међутим, сматра да за сада у највећем делу света и Европе то није случај.
На питање да ли Србија треба да гради нуклеарну електрану, Петровић је истакао да се не може дати одговор на овом скупу.
„ЕУ са 450 милиона становника и снажном привредом гради тренутно једну нуклеарну електрану. Србија као мала земља са слабом привредом и без искуства у овој области требало би да буде посебно опрезна при опредељивању за нуклеарне електране“, сматра Петровић.
Наглашава да одлука треба да буде резултат свеобухватних студија, с обзиром на могуће последице упуштања у такав пројекат, а једна од последица јесте да даје знатно вишу цену по 1 kWh енергије у односу на конкуренцију.
„Србија треба да прати дешавања у овој области и укључи се када нуклеарне електране постану економски најисплативије, а градња, поготово у ЕУ, масовна и рутинска“, истакао је Петровић.
Професори Крмар и Месаровић сагласили су се да пре упуштања у изградњу било какве нуклеарне електране требало би пре тога имати дугогодишње улагање у образовање и развијати способне кадрове.
👤 Проф. др Јасмина Вујић
Проф. др Јасмина Вујић (vujic@berkeley.edu) магистрирала је и докторирала на Мичигенском универзитету (САД) у области нуклеарних наука, а претходно дипломирала и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду (смер Техничка физика/Нуклеарна техника). Пре одласка у САД радила је 8 година у Институту за нуклеарне науке ”Винча”, а од 1992. године ради као професор на Калифорнијском универзитету у Берклију. Бави се истраживањима у областима нуклеарне и реакторске физике, нумеричких метода у анализи и дизајну нуклеарних реактора, биомедицинске примене јонизујућег зрачења, као и у области нуклеарне сигурности.
Развила је неколико програмских пакета из области неутронског транспорта за шта је добила амерички патент. Објавила је преко 300 научних радова и 3 књиге, уредила 6 монографија и зборника радова, и одржала близу 200 стручних предавања у 17 земаља. Организовала је близу 100 међународних конференција,
симпозијума, летњих школа, панела и форума, укључујући 6 међународних форума о развоју нуклеарне енергетике у азијско–пацифичком региону.
У претходних 20 година је била главни руководилац на 30 истраживачких пројеката вредности од преко 85 милиона долара, и један од руководилаца на још 16 истраживачких пројеката вредности од 31 милион долара. Директор је Конзорцијума за нуклеарне науке и нуклеарну безбедност (Nuclear Sciеnce and Security Consortium, https://nssc.berkeley.edu/ ) од 2011. године, где руководи тимовима професора и студената са 11 америчких универзитета.
Држи наставу из физике нуклеарних реактора, нумеричких метода у анализи реакторских језгара, дозиметрије и биомедицинске примене зрачења на основним, мастер и докторским студијама. Под њеним руководством одбрањено је 36 докторских дисертација и 30 мастер теза на Факултету за нуклеарну технику у Берклију.
Члан је великог броја међународних струковних удружења, где је била на разним
руководећим функцијама. Изабрана је 2018. године у највиши ранг “ANS
Fellow“ Америчког нуклеарног друштва (American Nuclear Society), за изузетне
дугогодишње допиносе у развоју нуклеарних наука и нуклеарне технологије. Члан је саветодавних тела, управних и стручних комисија на светским универзитетима и
институтима у неколико земаља. Добила је низ награда и признања, укључујући награде за изузетан истраживачки рад: The 1991 Exceptional Performance Award од Нуклерног института Аргон (Argonne National Laboratory) и The 1996 Prytanean Faculty Аward од Калифорнијског универзитета у Берклију.
Од владе Републике Србије примила је плакету Тесла 2006, а 2013. године јој је
уручен Орден заставе Републике Српске са златним вијенцем. Подаци о њој су такође уврштени у Српску енциклопедију, и налазе се у недавно објављеном трећем тому Азбучника В. Изабрана је за иностраног члана Академије инжењерских наука Србије 2012. године и Академије наука и умјетности Републике Српске (2013).
👤 Проф. др Миодраг Месаровић
Проф. др Миодраг Месаровић је редовни члан Академије инжењерских наука Србије и координатор њеног Међуоделењског одбора за енергетику. Члан је Академијског одбора за енергетику САНУ и председник Научног одбора Друштва термичара Србије. До недавно је 25 година био генерални секретар Српског националног комитета у Светском савету за енергију (World Energy Council – WEC).
Професор Месаровић је дипломирао на Нуклеарном одсеку Електротехничког факултета Универзитета у Београду и докторирао на Машинском факултету Универзитета у Београду. Боравио је на специјализацијама из области нуклеарне енергетике у Шведској, Француској, Холандији и у Међународној агенцији за атомску енергију. Бавио се научноистраживачким и практичним радом у области енергетике, нуклеарне сигурности, заштите животне средине и другим и објавио oко 400 научних и стручних радова, више монографија и два универзитетска уџбеника. Држао је наставу на универзитетима у Београду, Сарајеву, Загребу и Скопљу и био активни учесник у реализацији пројеката у оквиру нуклеарног енергетског програма бивше СФРЈ од 1962. до 1989. године.
👤 Проф. др Миодраг Крмар
Проф. Др Миодраг Крмар (1961), је рођен у Бачкој Тополи где је завршио основну школу. Средњу школу, смер Физика је похађао у Суботици. Универзитетско образовање је стекао у Новом Саду (основне студије) и Загребу (постдипломске). Докторирао је 1996. године на Универзитету у Новом Саду са темом из области истраживања структуре језгра. Запослен је на Департману за физику, ПМФ Нови Сад од 1987. године, где и сада ради као професор нуклеарне физике.
Научним радом се највећим делом бави на Обједињеном институту за нуклеарна истраживања у Дубни, Русија, где годинама руководи истраживачким пројектима из области структуре језгра, нуклеарних реакција, неутронске активационе анализе, итд. Три године је провео на Државном универзитету Калифорније у Лос Анђелосу где је као истраживач и руководилац радио на пројектима финансираним од стране NIH из области медицинске физике. На Департману за физику у Новом Саду се бави изтраживањима из области редиоекологије, природне радиоактивности, космичког зрачења итд. Публиковао је преко 150 радова у међународним научним часописима.
У периоду од 2019. до 2022. године је био ангажован као саветник у Влади Републике Србије код министра без портфеља задуженог за иновације и технолошли развој на пројекту градње и опремања Центра за мирнодопску примену нуклеарне енергије где је планирано постављање истраживачког нуклеарног реактора као централне јединице.
👤 Проф. др Милан Петровић
Милан Петровић је дипломирао и магистрирао на Машинском факултету Универзитета у Београду, на Одсеку за термоенергетику. Докторирао је 1995. године на Универзитету Лајбниц у Хановеру (Немачка), у области струјања у топлотним турбомашинама.
На Машинском факултету Универзитета у Београду биран је у сва наставна звања, од асистента-приправника 1984. године до редовног професора 2004. године. У периоду од 1988. до 1995. године био је докторанд на Институту за топлотне турбомашине Универзитета у Хановеру. Године 1998. боравио је на постдокторском усавршавању на Pennsylvania State University, у Центру за гасне турбине и енергију.
На Машинском факултету изводио је наставу на Модулу за термоенергетику из области машина и постројења за трансформацију топлотне енергије у механички рад, на предметима Парне турбине, Гасне турбине, Турбокомпресори, Термоенергетска постројења и Топлотне турбомашине.
У научноистраживачком раду бави се развојем нових метода за струјне и термодинамичке прорачуне топлотних турбомашина и термоенергетских постројења. Методе које је развио примењивале су водеће светске компаније у овој области, међу којима су Siemens, Mitsubishi, General Electric, ALSTOM, MAN Turbo и Honeywell, у развоју својих кључних производа. Руководио је са 27 научноистраживачких и развојних пројеката за водеће светске компаније, као и са 80 пројеката за регионална електропривредна предузећа и компаније из енергетског сектора.
Био је шеф Катедре за термоенергетику у периодима 2013–2015. и 2023–2025. године, а од 2002. године руководилац је Лабораторије за топлотне турбомашине (ЛТТ).
Члан је ASME, Академије инжењерских наука Србије (АИНС) и Друштва термичара Србије. Године 2026. изабран је за професора емеритуса Универзитета у Београду.